Užasan "provod" i jako dobar podsetnik na prijateljicinom rođendanu
U prošlu subotu sam bio na 24. rođendanu moje dobre prijateljice Ljilje iz Kovina. Obično volim da odem kod nje jer ima jako lepo dvorište. Običavali smo da vodimo zanimljive razgovore. Upoznali smo se u dnevnoj bolnici, znamo se otprilike 5-6 meseci. Ali ovaj rođendan je bio nešto užasno za mene. Ja sam malo poranio, došao prvi. Solidno smo pričali dok nas je malo bilo: Ljilja, ja, njena majka i otac. Ali, posle, kada je došla neka "ekipa", kad nas je bilo 10-ak, počelo je da mi se slošava. To je bilo nešto zaista užasno, ne znam kako da opišem! Počeli su da pričaju svakojake gluposti, uobičajene teme (koje ja ne volim), najgori meni nerazumljiv humor, znači, ispod svakog nivoa, prostakluk. Osetio sam se ugroženim, izgubljenim, nisam mogao da razmišljam, ućutao sam se, vrteo sam se na stolici. Primetila je i slavljenica to, pa me je upitala zašto sam se ućutao, zašto se ne “ubacujem”. Odgovorio sam iskreno da slabije pričam te uobičajene teme. Šta sam drugo mogao da kaže...